/OVAKO POSLUJE SRPSKI DOMAĆIN: Od radnje od 16 kvadrata do ozbiljnog biznisa

OVAKO POSLUJE SRPSKI DOMAĆIN: Od radnje od 16 kvadrata do ozbiljnog biznisa

Vlasnik firme KMN Miloje Stevanović iz Čačka, devedesetih godina kada je našoj zemlji uveden embargo, procenio je da će se društvene firme urušiti i odlučio je da posluša savet svog dede i da se uz Božju pomoć uzda “use i u svoje kljuse“ – da osnuje svoju firmu.

“Odlučio sam da u skladu sa veoma skromnim sredstvima, osnujem malu trgovinsku radnju na 16,5 metara kvadratnih sa oko 200 artikala. Tada je u mojoj porodici bilo nas četvoro, pa smo početna slova naših imena ugradili u naziv firme KMN – supruga je Nada a ćerke su Katarina i Marija. Slovo M je grafički duplirano zbog mene“, objašnjava Miloje.

Supruga i on su u početku danonoćno radili a prvih dvanaest godina se radilo u tri smene i nikada nisu zaključali radnju, čak i za vreme bombardovanja. Radnju su polako širili dok nije izrasla u savremen market sa više od 12.000 artikala.

“Onda smo kupili jednu staru kuću u centru Čačka i nekoliko godina je polako pretvarali u naš drugi prodajni ali i proizvodni objekat. Došli smo na ideju da za naše prezaposlene mušterije rešimo problem ishrane na jedan autohton način. Počeli smo da otvaramo jednu po jednu radionicu u kojoj se sprema hrana na način kako su naši stari spremali za slave i druge svetkovine: bez aditiva, bez konzervansa, bez hemije, bez laži i prevare. I to su ljudi prepoznali pa je hrana počela da ide ‘kao alva“, priseća se on.

Kako nastaviti porodični posao?

Nakon toga je stvorena i mesarska radionica u kojoj se prerađuje meso, linija za proizvodnju salata, za topla predjela, za proizvodnju gotovih jela, od supa i čorbi do kuvanih jela, specijaliteta od mesa i ribe, pa pekarska, pa poslastičarska radionica.

Iz svih tih radionica svakodnevno se proizvede više od 400 vrsta jela i sve je sveže u svakom trenutku,  kaže Miloje ali dodaje da se tu nisu zaustavili.

U želji da obezbede prvoklasne sirovine za njihove radionice, počeli su da grade neformalni holding u kome danas posluje oko 500 seoskih domaćinstava koja za KMN proizvode vrhunske namirnice.

“Tako su sa nama rasli proizvođači jaja, voća, povrća, brašna…Iz tog koncepta je u mojoj rodnoj kući u Dragačevu, nikla mlekara u kojoj porodica moga brata Sava sa desetak radnika prerađuje oko 5.000 litara mleka dnevno u sir i kajmak koje mi koristimo u našim jelima i koje prodajemo u našim radnjama“, kaže Miloje.

Miloje je uradio ono što većina u Srbiji nije uspela – stvorio je pravu porodičnu firmu u kojoj sada već, treća generacija polako uči posao. Kada su mu ćerke završile fakultete i udale se, za kako kaže “odgovorne i stručne momke“, pridružili su se firmi i počeli zajedno da rade.

“Pošto je naša firma vrlo složen sistem postavio sam sebi pitanje – da li će naši zetovi i ćerke moći da izdrže taj teret i da održe posao. Tragajući za odgovorom, odlučio sam da supruga i ja odemo za Beograd i tako vidimo šta će omladinada uradi“, kaže on

U Zmaj Jovinoj 10 u Beogradu napravili su specijalizovanu prodavnicu-restoran u kome dnevno za 10 sati rada pazari preko 1.000 mušterija. Mnogi poručuju kompletan meni za porodične svečanosti ali i proslave u firmama.

kmn_hrana

Onima koji su se trudili svim silama da nam odmognu dugujemo neizmernu zahvalnost

Upravo taj odlazak u Beograd, prema njegovom svedočenju, bio je ozbiljan izazov za njihovu decu, zetove i ćerke, ali i saradnike jer su oni  u ovih 5-6 godina, koliko  su on i supruga u prestonici, ozbiljno unapredili firmu u svim segmentima.

“Ono što me posebno raduje, od šestoro unučadi, sem najmlađe Magdalene, koja tek dogodine polazi u školu i tada može da počne da radi, svi drugi se preko raspusta uključuju u posao i to veoma ozbiljno“, kaže on.

Na pitanje da li mu je neko pomogao kada je započinjao posao Miloje odgovara :“Jeste i to ozbiljno: Bog! Drugi niko. Naprotiv, ali to je druga priča. Međutim, onima koji su se trudili svim silama da nam odmognu dugujemo neizmernu zahvalnost: oni su nas terali da se ne uljuljkamo, da se ne osilimo, da se ne opustimo. To je indirektna, ali vrlo dobra i bezcena pomoć“.

U poslovanju je, kako kaže,  bilo i puno problema – opstrukcije moćnika, pokušaja reketa i od ulične i od državne mafije, devedesetih godina prošlog veka.

Miloje sada ima bogatstvo, ali kada je počinjao u onaj lokal od 16,5 metara kvadratnih sa početka priče, uložio je porodičnu ušteđevinu u iznosu od 6.000 nemačkih maraka.

“Zarekao sam se da nikada nikom neću kasniti s plaćanjem i taj zavet držim i dan danas. Kad sam prvi put došao u opasnost da sutra neću moći da izmirim račun od 3.216 dinara, prodao sam svog Golfa, starog svega godinu dana, kupio Zastavu 101 staru 9,5 godina, koja mi je bila i radno i paradno vozilo, a razliku novca sam ubacio na žiro račun kao pozajmicu i od tada do danas nikad nikom nisam zakasnio s plaćanjem ni jedan jedini sekund“, kaže Miloje.

kmn_radnici

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Volja, znanje i trud

On smatra da za posao nije presudno imati kapital, već je potrebna volja, znanje i trud a najvažnije je “opružati se prema guberu“.

Miloje kaže da se od prvog dana do danas pridržava neprikosnoveno nekih principa – radni dan u svim njihovim prodavnicama i radionicama počinje sa kratkom molitvom, paljenjem kandila i kađenjem tamjanom. Svi radnici znaju da je mušterija “kralj“ i da njihov osnovni cilj nije bogatsvo, nego da svako ko pređe preko praga uđe s poštovanjem i isto tako izađe iz firme. Radnicima se plata isplaćuje prvog u mesecu, može pre, ali nikako posle tog datuma. Svim dobavljačima se za robu mora platiti odmah, državi takođe na vreme. Ako bi neko od majstora odstupio od recepture na uštrb kvaliteta, time bi sebi potpisao otkaz jer tu improvizacije i kompromisa nema, objašnjava  on.

“Na merenju i na kusuru preciznost mora biti 100 odsto. Kad devedesetih nije bilo u tadašnjoj SDK dovoljno kovanih novčanica mi smo štampali apoene od 5, 10, 20 i 50 para sa našim logotipom da bi vratili kusur u paru, pa smo onda te apoene primali kao novac kad mušterija dođe sledeći put“, priseća se Miloje.

Ono što ga danas muči je što u centru Beograda u svoj restoran ne može da priđe vozilom kada dostavlja robu već svako jutro sa saradnicima vuče i nosi  od 1,5 do 2 tone  iz susedne ulice.

“Pokušao sam da dođem do nadležnih ali mi nije pošlo za rukom, pa sam dolazio na ideju da nabavim jaram i da se sa saradnicima upregnem svako jutro kroz Knez Mihajlovu i Zmaj Jovinu, ne bi li kome palo na pamet da vidi da u svim metropolama sveta roba se dostavlja u poznim noćnim i ranim jutarnjim satima, osim u Beogradu od prošle godine, od kad je to zabranjeno“, priča Miloje.

Svakome ko razmišlja da započne svoj posao Miloje poručuje da nikad nije kasno, da je dovoljno imati volju, želju, zacrtati put i časno, pošteno i uporno krenuti.

 

(Izvor: BIZLifePiše: Tanja Njegomir)

TAGS: