/Sećam se davnih vremena

Sećam se davnih vremena

Kao dete sam neverovatno volela priče koje je moj tata pričao onako umoran posle napornog dana provedenog na njivi ili dok je radio u Vodnoj Zajednici kopajući kanale da bi zaradio platu za svoju familiju.
Taj njegov umor koji tad nisam videla, sada i sama osećam. Puno puta se pitam, zašto me nije nikad nagrdio dok sam mu bila dosadna samo da bih ja slušala priče iz njegovog detinjstva.
Dok je sneg zavejavao našu verandu a napolju duvao ledeni vetar, moj tata bi ugasio svetlo i malo otvorio vrata šporeta u kojem su se igrali crvenkasti plamenovi koji su obasjavali kuhinju.
U zimskim danima i da bi se uštedilo na drvima, jedino se u kuhinji ložilo koja je u isto vreme bila dovoljno velika pa smo u njoj i spavali. Meni bi iz velike sobe doneli otoman, dok su mama i tata spavali na starinskom krevetu koji je ostao tu još od očevih roditelja. Moj otac je bio rodjen davne 1935. Kako god bilo, njegov način pričanja je bio takav da i onaj koji nije mnogo voleo tako nešto kao priče, počeo bi ga slušati. Stvarno je imao dar da kaptira pažnju svojim pripovetkama. I tako svake večeri bi seo na hoklicu i počeo sa jednom novom pričom koju je ili čuo od drugih ili je čak sam doziveo.
Ova priča je počinjala ovako: “Mamina laž”
Za vreme drugog svetskog rata u jednom selu je uvek bilo i siromašnih i bogatijih, tako da je svako pronašao svoje mesto. Nekako u to vreme, nekoliko Ličkih porodica se doselilo u to selo i odmah su bili ostavljeni sa strane od drugih meštana. Među njihovom decom je bio i jedan dečak kojega su roditelji odmah po dolasku upisali u seosku školu. Kako meštani sela nisu prihvatali roditelje, tako ni sam učitelj nije prihvatao njihovu decu, pa su većinom podnosili ruganje drugih učenika a sve to sa odobravanjem učitelja. Svakog jutra, učitelj bi postrojio đake a potom su oni trebali da kažu šta su doručkovali.
Svaki puta kada bi došao red na tog dečaka da kaže šta je doručkovao on bi odgovorio ” Proju”.
Tako je bilo jedan dan, pa drugi, pa treći i tako redom. I deca su pronašla ponovo na osnovu čega će se rugati ovom detetu. Jednog dana ovaj je dečak došao kući utučen i njegova mati je to odmah primetila. Upitala ga je o čemu se radi a on je pokušao da joj objasni a da je ne povredi. Rekao je kako se i učitelj i đaci sprdaju sa njim u školi zato što jede samo proju za doručak. Mati mu se nasmešila i opsovala učitelja zbog njegovog ponašanja. Upitala je sina: ” Pa šta drugi đaci kažu da su jeli? ” “Pa neko kaže da je jeo bele kafe, neko džema i hleba, neko mleka i kolača, kako ko ” odgovorio je. ” Pa reci i ti da si jeo bele kafe, otac ga učiteljski, ko da on zna šta ima u tvom stomaku. ” Sav ohrabren jedva je čekao ponovo da svane i da ode u školu. Jutro je osvanulo i dečak je jedva dočekao da ode u školu. Kao i svaki dan učitelj je počeo sa prozivkom. Došavši do ovog dečaka rekao je : ” E a sad nam ti reci šta si doručkovao ? ” ” Druže učitelju bele kafe ” rekao je dečak sav ponosan kao iz topa. ” Jel ? Vidiš , pa ti si se popravio. A koliko si jeo bele kafe ? ” ” Druže učitelju dva ovolika komada ” pokazao je rukama. A đaci su ponovo počeli da se smeju. Šteta je što je mama izabrala nešto što njen sin nije nikada video kako izgleda.