/Da nema turskog jezika, ne bismo mogli ni na spavanje da odemo: “Jastuk”, “čaršav”, “ćebe” su samo neke od riječi koje su nam ostale još od Turaka

Da nema turskog jezika, ne bismo mogli ni na spavanje da odemo: “Jastuk”, “čaršav”, “ćebe” su samo neke od riječi koje su nam ostale još od Turaka

Da nema turskog jezika, mi Srbi ne bismo mogli ni na spavanje da odemo. “Jastuk”, “čaršav”, “ćebe”, “jorgan”…

Umesto ovih turskih reči odavno smo zaboravili na uzglavlje, prostirku, biljac i odejalo, kako su te stvari nazivali naši preci pre više vekova.

Umesto turskih “čarapa” naši stari su nosili ponoške, na nogama su umesto turskih “papuča” imali nazuvke, umesto “dugmetom” zakopčavali su se pucetom, a “kaiš” je bio opasač ili remen.

Odeću nisu “bojili” nego su je šarali. Brisali su se, umesto “peškirom”, otiračem ili ubrusom. Umesto “makazama” sekli su nožicama, a umesto “budale”, epitet za takvog čoveka bio je sumasišavši. Umesto na “česmu” ili na “bunar”, po vodu se išlo na izvor ili zdenac (kladenac, studenac). Srećom, neke reči smo ipak promenili, pa su turska “avlija”, “pendžer”, “taraba” i “odžak” ponovo postale dvorište, prozor, ograda i dimnjak (ali “kapija” je ostala), “sokak” je ulica, “đuvegija” je ponovo mladoženja, a “čakšire” su sada pantalone…

Ali, izgleda da će zauvek u srpskom gastronomskom rečniku ostati turske reči: “burek”, “đuveč”, “sarma”, “ćufte”, “pekmez”, “pita”, “pilav”, “pihtije”, “sutlijaš”, “gurabija”, “šećer”, “kajmak”, “jogurt”, “boranija”, “kajsija”, “badem”, “bostan”, “ratluk”…

Bez Turaka ne bismo imali ni “bećare”, ni “lole”, ni “ortake”, ni “komšije” i “komšiluk”, ne bismo išli u “pazar”, ne bismo bili “ćoravi”, ne bismo pravili “galamu” i izazivali “kavgu”, a ne bismo ni u “bašti” mirisali “jorgovan”…

Pa dobro, bre, nije li dosta…? E, da, i ne bismo govorili BRE…

Autor: Milan Stepanović