/Moja mama je moja tvrđava: I dalje je zovem kod svake, i najmanje brige. Da me nije stid, ljudima bih njom pretila!

Moja mama je moja tvrđava: I dalje je zovem kod svake, i najmanje brige. Da me nije stid, ljudima bih njom pretila!

I opet ću je ostati željna…

Meni je praznik moja mama.

Dođem joj dan ili dva ranije, pomognem u čišćenju kuće, donesem neki novi recept, ofarbam kosu i čiste i smerne čekamo jutro.

Teško mi je gledati kako stari. Vređaju me njene bore. Nisam je se nagledala mlade kao onda kad sam se već u pola tri naginjala do pasa na balkonu i čekala da se vrati s posla.

Bila je najlepša od svih žena koje su u tri sata i pet minuta šetale glavnom ulicom – tih kasnih osamdesetih godina. Slale bismo jedna drugoj poljupce, k’o da smo ostalim prkosili našom ljubavlju. To nije bio prkos, nego nemoć. Ja, sam samo imala nju, a ona samo mene. Moj otac je otišao.

Najčešće se plašim činjenice da nisam više u njenom krilu s obe strane zaštićena bedemima nedara.

Kao zec sam se uplašila onog dana kad sam u njenom pogledu prepoznala da je došao red na mene. Njoj sam sada jača ja, meni veruje, u mene se uzda, a ja je i dalje zovem kod svake, i najmanje brige. Da me nije stid, ljudima bih njom pretila.

Godine čekanja, ispraćanja, strepnje nimalo nisu otupele njenu roditeljsku oštricu. I sad mirno stojim pred njom. Ona ne prihvata izgovore, opravdanja, ne povlađuje i ne mazi me. Bez nje, i ja bih se urušila, mislim.

Još jedan praznik je pred nama. Sručiću joj u kuću svoju decu, prazne tegle, graju u trajanju od tri dana.

Gledaćemo se onih malobrojnih minuta kad ostanemo same, nemoćne da išta kažemo. Dani i meseci neispričanih priča zapeće između zuba, tiskati se… i ništa.

Sve će biti malo i nedovoljno da poremeti naše ćutanje. A svašta bih je pitala. Ceo mi se život desio u ovim godinama otkako odlazim i dolazim.

I taj brak… kako s njim, i klinci – kako da ne pogrešim? Na polasku će gristi obraze i debele ruke moje dece, verujući da će tako ostati komad njih. Mahaće za punim automobilom na odlasku i trudićemo se uhvatiti pogled jedna drugoj dokle god je to moguće. I opet ću je ostati željna….

(Autor: Elameri Škrgić, 6yka.com)